Vesti o samoubistvima tinejdžera tokom pandemije sve više brinu javnost. Odgovornost se prenosi sa jedne na drugu instituciju, analizira se uticaj porodičnih okolnosti, društvenih mreža i aplikacija, ali rezultati izostaju. Samo u poslednjih mesec dana Srbija je suočena sa desetak slučajeva u kojima su maloletni, ili tek par godina punoletni mladići i devojke odlučili da sebi oduzmu život.
Osnovni uzrok za navedenu pojavu nije jedan – u pitanju je, obično, kombinacija stresnih faktora, ali se mora izdvojiti sledeća činjenica.
U uzrastu od 13. do 19. godine veliki broj tinejdžera doživljava suočavanje sa novim obavezama, očekivanjima, vrednostima, emocijama… uz izvestan stepen anksioznosti, nesigurnosti, depresivnih stanja. Pored mentalnih, prisutne su burne hormonske promene, ali i prvi znakovi ozbiljnih psihičkih poremećaja kod jednog broja mladih. U svetu preovladavaju zaključci da je poslednjih godina broj mladih sa nekim oblikom depresije u porastu (ili postajemo kao društvo sposobniji da ova teška stanja prepoznamo).
A kada se na sve dodaju traume izazvane pandemijom, lako je zaključiti da su tinejdžeri danas jedna od najranjivijih grupa.
Restriktivne mere sprečile su mlade da olakšanje pronađu u normalnim društvenim, fizičkim, obrazovnim aktivnostima i kontaktima. Izvesna istraživanja pokazuju da posle godinu dana pandemije tri od četiri roditelja odgovaraju da primećuju negativne posledice na deci. Osim negativnog uticaja “nove normalnosti”, prisutan je i strah od same bolesti, gubitka dragih osoba, finansijskih problema, neizvesne budućnosti.
U psihijatriji i psihologiji izolacija se nikako ne preporučuje. Čak i sa teškim pacijentima obavljaju se neke vrste grupne terapije, zbog značaja susreta sa drugim ljudima licem u lice i razmene osećanja, mišljenja, stavova… Tekstualne poruke, društvene mreže, telefonski razgovori, video razgovori… mogu donekle da pomognu, ali nisu potpuna zamena za komunikaciju u realnom prostoru.
Saveti za roditelje tinejdžera
Roditelji su ti koji, u sadašnjim okolnostima, mogu najpre da prepoznaju znakove depresije i drugih psihičkih problema kod dece. Najčešće su to agresivnost, povlačenje iz porodičnih i drugih kontakata, zanemarivanje učenja, promene u navikama jela ili spavanja, apatija, zloupotreba lekova, cigareta… Ponekad deca i mladi počnu da govore o besmislenosti života, samoubistvu, ili naglo promene stavove o do tada poštovanim vrednostima.
Savetuje se da se, koliko je god to bezbedno, u porodičnim uslovima zanemari preterivanje sa restrikcijama. Ne moraju se čitavog dana slušati vesti, ni prepričavati najnovije informacije vezane za bolest, vakcine, nove sojeve… Organizujte se tako da tinejdžer dobije zadatke u održavanju kuće, nabavkama, rekreaciji, pokušajte da uspostavite bolje navike spavanja.
Komunikacija sa mladima treba da bude otvorena i realna. Potrebno je razgovarati o strahovima, ličnim osećanjima, nesavršenostima, iskustvima.
Dijalog sa mladima treba počinjati na što ranijem uzrastu, kako bi se i potencijalni problemi ranije identifikovali.
Ako je potrebno, najbolje je potražiti pomoć stručnjaka, takođe što pre.
