Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti izrazio je iznenađenje i zabrinutost povodom stava Odbora Narodne skupštine za ustavna pitanja i zakonodavstvo da ne pokrene postupak za autentično tumačenje člana 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odnosno da ne da odgovor na otvoreno pitanje – da li javni beležnici imaju status organa javne vlasti u smislu ovog člana Zakona?
Poverenik žali što se Odbor Narodne skupštine opredelio za ekstremno formalistički pristup problemu, a zanemario delikatno pitanje primene zakona i ostavio ga otvorenim.
S tim u vezi Poverenik Rodolјub Šabić je izjavio i sledeće:
“Članom 3. Zakona utvrđeno je da obaveze po njemu pored ostalih ima “i organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja”. Dakle, zakonodavac se pri utvrđivanju statusa organa javne vlasti očito rukovodio time da se taj status dobija i po osnovu poverenih javnih ovlašćenja, a Zakonom o javnom beležništvu javnom beležniku jesu poverena javna ovlašćenja. Međutim, zakon koristi termin “organizacija”, a javni beležnik je pojedinac, stručnjak koga imenuje ministar, nema status pravnog lica, nije organizacija.
U dopisu Skupštini upozorio sam da je ona jedina koja može da da validan odgovor na otvoreno pitanje ili autentičnim tumačenjem ili brzim izmenama zakona.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo opredelio se za rešenje koje ne nudi ni jedno ni drugo. Samo me je “obavestio” da Poverenik nije ovlašćen za podnošenje predloga za autentično tumačenje, te da mogu tražiti “mišlјenje od nadležnog ministarstva”, praktično odbacio moj zahtev.
Naravno da sam odavno od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu tražio i dobio mišlјenje koje je istovetno kao i moje. I naravno da mi je dobro poznato, jer je opšte poznato, da po članu 194. Poslovnika Narodne skupštine predlog za autentično tumačenje može da podnese Ustavom ovlašćeni predlagač zakona, što Poverenik nije. Zbog toga akt koji sam uputio Narodnoj skupštini ni formalno nije označen kao predlog već kao zahtev, u kome se ukazuje na problem koji treba i mora da bude rešen i koji može rešiti samo Narodna skupština.
Taj zahtev mogao je bez problema, jednom rečju, pretvoriti u formalan predlog predsednik Odbora ili svaki od 34 člana ili zamenika člana. Sa izvesnošću sam očekivao da će tako biti, i zaista sam neprijatno iznenađen tim da to niko od njih nije učinio.
Od principijelnog je značaja da se učini nespornim da svako kome su poverena javna ovlašćenja, pa naravno i javni beležnici, treba da bude predmet kontrole javnosti. Ovakvim postupkom skupštinski Odbor je propustio da to učini. Postupak Odbora otvara i niz praktičnih problema na koje sam u svom dopisu ukazao. Definitivno više nije moguće isklјučiti mogućnost da trajno deponovanje kod notara dokumenata koji su legitiman predmet interesovanja javnosti postane “efikasno” sredstvo za ograničavanje i izigravanje prava javnosti.”
