Ejdžizam je vrsta diskriminacije o kojoj se, u poređenju sa drugim oblicima diskriminacije, veoma malo govori. Fenomen pogađa ogroman broj osoba oba pola, a sa starenjem stanovništva i produžavanjem životnog veka, biće sve zastupljeniji. Zanimljivo je da je ejdžizam najprisutniji u razvijenim društvima, onima koja se deklarativno zalažu za jednakost, demokratiju i solidarnost. Amerika, Australija, Nemačka, Irska… ne mogu se pohvaliti odnosom prema starosti i starima, za razliku od Koreje, Indije, Brazila, Japana…
Ejdžizam podrazumeva diskriminaciju na osnovu godina starosti i uobičajeno se odnosi na starije osobe. Manifestuje se na različite načine – od predrasuda, stereotipa, isključivanja i zanemarivanja, do otvorenih napada, uznemiravanja i pokušaja prevara radi iskorišćavanja. Ejdžizam ima ozbiljne posedice za osobu koja je meta – diskriminacija narušava njeno zdravlje, dostojanstvo, egzistenciju, mesto u društvu, učešće u radu. Upravo je poslednje činjenica koja se ne sme zanemariti – poslodavci veoma retko zapošljavaju, bez obzira na stručnost i iskustvo, osobe starije od 50, a u nekim setorima i starije od 40 odnosno 45 godina.
Pojavi doprinosi nekoliko faktora, a pre svega predrasude i vrednosti ukorenjene u samoj kulturi. Starije osobe se doživljavaju i opisuju kao zavisne, podložne bolestima, nevešte u upotrebi savremenih tehnologija. Na njihov račun zbijaju se šale, koje se čine opravdanim. Mediji podržavaju navedene stavove i svi se odlično zabavljaju obeležavajući “penzionere” kao povodljive, siromašne, ranjive, nepouzdane…
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u proseku jedna od šest osoba starijih od 60 godina doživljava neku od formi ejdžizma. Do 2050 godine u svetu će biti dve milijarde ljudi u ovoj grupi, što će predstavljati 22% svetske populacije. Zato je neophodno odmah preduzeti akcije da se promoviše pozitivna i realna slika o starima.
Jangizam, podvrsta ejdžizma
Pomenimo i fenomen koji je podvrsta ejdžizma. Jangizam, odnosno diskriminacija na osnovu mladosti, pogađa osobe u sasvim drugom životnom dobu. Mladi se doživljavaju kao neiskusni, podrazumeva se da će za iste poslove biti plaćeni manje, njihov politički angažman se osporava, cene školovanja u razvijenim zemljama su tolike da se može zaključiti i da im se uskraćuje pristup znanju. Sa niskim zaradama i vraćanjem studentskih kredita teško stižu do nekretnina u vlasništvu, ali i mogućnosti da zasnuju porodicu, izdražavaju i školuju decu.
Zajednički zaključak važi za oba slučaja. Ejdžizam i jangizam nisu prirodno stanje stvari – oni su društvena deformacija koja može i mora da se promeni.
