Indijska letelica Čandrajan 3 aterirala je 23. avgusta na površinu Meseca. Istorijski trenutak, ne samo za Indiju već i čitavo čovečanstvo, zaslužuje takav naziv pošto je ovo prvo sletanje ikada na južni pol Zemljinog satelita. Zbog čega je to važno i šta se nalazi na južnom polu Meseca?
Sve prethodne misije tragale su na Mesecu za samo jednim jedinjenjem – vodom. Voda bi omogućila uslove za boravak čoveka i iskopavanja mineralnih sirovina. U budućnosti, Mesec bi mogao da postane baza, a kasnije i usputna stanica za osvajanje Marsa. Voda bi mogla da se razbije na vodonik, koji bi se koristio kao gorivo i kiseonik, koji bi omogućio disanje.
U godinama posle Drugog svetskog rata, globalna privreda je započela sa oporavkom i rastom. Paralelno su rasle i ambicije da se stigne do Meseca. Najveća naučna imena iznela su pretpostavku da na Mesecu ima vode, ali je usledilo razočaranje. Uzorci koje su doneli astronauti iz Apolo misije bili su potpuno suvi.
Od Meseca se potom odustalo, ne definitivno. Veliko otkriće stiglo je sa tehnološkim napretkom i najsavremenijim metodama ispitivanja. Naučnici sa Braun univerziteta ponovo su se bavili uzorcima sa Meseca i 2008. godine objavili da su u uzorcima vulkanskog stakla pronašli vodonik. Već sledeće godine, NASA instrumenti sa indijske svemirske letelice Čandrajan 1 potvrdili su da na Mesecu ima vode. Za razliku od Čandrajan 3 projekta i sletanja na površinu, Čandrajan 1 je samo ušao u orbitu Meseca i izbliza snimao stanje. Prema ovom i još nekoliko istraživanja iz orbite, najveća koncentracija leda mogla bi da se nađe u kraterima Mesečevog južnog pola.
Dolazak do vode ne bi samo poslužio za boravak čoveka. Naučnici se nadaju da bi pomoću komada drevnog leda saznali više o vulkanima na Mesecu, sastavu kometa i asteroida koji su pogađali i Zemlju, nastanku okeana…
Čiji je Mesec?
Paralelno sa prvim misijama na Mesec ukazala se potreba za definisanjem vlasništva materijala koji se obezbedi, ali i same Mesečeve površine. Sporazum Ujedinjenih nacija o svemiru iz 1967. godine zabranio je državama da polažu pravo na vlasništvo u kosmosu. Trenutna verzija podrazumeva još nekoliko važnih stavki.
Svemir može istraživati bilo koja država. U orbitama, na nebeskim telima i u kosmosu zabranjeno je postavljanje nuklearnog oružja ili drugog oružja za masovno uništenje. Mesec i druga nebeska tela mogu se koristi isključivo u miroljubive svrhe, zabranjeno je testiranje oružja, izvođenje vojnih manevara, postavljanje vojnih baza i instalacija.
Astronauti se smatraju izaslanicima čovečanstva.
Države su odgovorne za nacionalne svemirske aktivnosti, bilo da ih sprovode vladini ili nevladini subjekti. Odgovorne su i za štetu koju prouzrokuju njihovi svemirski objekti. Države potpisnice obavezuju se da će izbegavati štetnu kontaminaciju svemira i nebeskih tela.
Velika većina zemalja članica Ujedinjenih nacija (114 potpisa i 22 potpisa bez pune ratifikacije) potpisala je Sporazum Ujedinjenih nacija o svemiru. Zanimljivo je da u Evropi među potpisnicima nisu samo Lihtenštajn, Andora, Monako, Crna Gora, Moldavija, Gruzija, Latvija, Albanija, Severna Makedonija i Srbija.
