Jedan slučaj iz Majamija vezan za promet hrane izazvao je nedavno pažnju američke javnosti. U pitanju je onlajn prodaja sosa napravljenog u domaćoj radinosti koji, očigledno, nije posedovao potvrde o kvalitetu, dozvole, ali ni sve sastojke koje takva vrsta proizvoda treba da ima.
Događaj na Tik Toku počeo je tako što je čuvena influenserka konzumirala roze sos koji je sama napravila, a zatim ga ponudila na prodaju. Pakovanje zmajevog voća začinjenog čilijem koštalo je 20 dolara i mnogi su ga poručili. Sve bi se možda dobro završilo da pojedinačne isporuke nisu imale drastično različitu boju. Pojedini kupci postavili su pitanje bezbednosti sosa, a zatim su otkrili da etiketa ne sadrži sve što bi trebalo, ali i da sos ima manjkavosti. Kupci su na Tik Toku upozorili da sos koji sadrži i mlečne proizvode u sastavu mora da ima odgovarajuće konzervanse. “Lavina” komentara je pokrenuta i influenserka je prekinula prodaju, obavezujući se da će sos ponuditi lancu prodavnica, pod kontrolom.
U jednom trenutku u Sjedinjenim Američkim Državama bilo je u potpunosti zabranjeno stavljanje u promet hrane proizvedene kod kuće. Zatim se to izmenilo, uz manje ili više stroge propise u pojedinim državama. Kovid pandemija dodatno je uslovila popuštanje pravila tamo gde su postojala. Porudžbine su se preselile na internet, a mnoge porodice, suočene sa krizom, u domaćoj proizvodnji pronašle su izvor prihoda.
Generalno, bezbedna hrana koja može da se proizvede u domaćinstvu a zatim stavi u promet u Americi obuhvata dehidrirane proizvode, med, džemove, želirane proizvode, bombone, brašna, peciva i slične proizvode koji ne zahtevaju hlađenje radi bezbednosti. Propisani su i dozvoljeni načini isporuke, pa se nešto može prodavati onlajn, a nešto samo na pijacama ili u prodavnicama. Za izvesne proizvode neophodna je registracija i posebna dozvola nadležne inspekcije.
Američki primer, međutim, nameće logično pitanje: Kakva je situacija u Srbiji?
Ko i kako kontroliše prehrambene proizvode koje vidimo na štandovima tokom turističkih manifestacija? Šta je sa proizvodima koji se prodaju onlajn, a kojih je sve više?
Da li neko kontroliše bezbednost i sastav domaćih „lekovitih proizvoda“ i kozmetičkih proizvoda koji se, zbog kvalitetnih sirovina, nude po ne baš niskim cenama?
Američki primer, takođe, podseća na jednu činjenicu. Korisnici interneta su proizvod poručili, ali su oni i pokrenuli pitanje bezbednosti. Može li se kod nas dogoditi nešto slično i sa kakvim posledicama?
