Zadovoljstvo poslom je važno i to svi znamo. Dešava se, međutim, da su objektivni uslovi da budemo zadovoljni prisutni, a da su radno mesto i vreme provedeno na poslu izvor stalnog stresa i napetosti.
Pre nekoliko decenija o složenosti zadovoljstva na poslu nije se razmišljalo. Posao je prihvatan takav kakav je, uz pretpostavku da ima i neke loše strane, koje se moraju “izdržati”. Danas to nije slučaj, zahtevi koje stavljamo pred druge i sebe su porasli…
Kako bismo što preciznije dali odgovor na pitanje šta se to, zapravo, dogodilo u razvoju društva i odnosa na radu, pogledajmo šta je, ne tako davno, bilo dovoljno.
Korektna politika kompanije – ukoliko su radnici imali vreme za odmor na radu, pravila na radu i stimulacije za prekovremeni rad, bezbednost i fer okruženje, činilo se da je sve u redu.
Plata zasnovana na rezultatima, bonusi kada za to ima povoda i novčani podsticaji takođe su činili radnike zadovoljnim. Ako je još postojala izvesnost da će zalaganjem radno mesto biti zadržano, sve se činilo idealno. Radnici su imali jako osećanje pripadnosti kolektivu i svest o svom značaju i značaju firme.
Pozitivni odnosi sa kolegama i prava prijateljstva koja su se na poslu stvarala samo su mogla da dodaju vrednost – idili.
Danas je sve navedeno potrebno, mnogo toga se u uspešnim kompanijama podrazumeva, nešto je propisima garantovano.
Vremena su se, ipak, promenila, i zaposleni, posebno mladi koji tek započinju radno angažovanje, traže više.
Radnici žele prostor za napredovanje, ambiciozniji su, očekuju da nauče nove veštine koje će moći kasnije da koriste. Ukoliko im se ne pokloni poverenje i ako ih poslodavac za željenu oblast ne smatra sposobnim, spremni su da odu.
Ukoliko im se dozvoli napredovanje, zahtevaju i priznanje – zvanje, veću platu, bolje mesto u kolektivu. Tapšanje po ramenu više nije dovoljno.
Zaposleni danas traže smisao svog angažovanja, na dnevnom nivou. Sliku tržišta i firme u njoj vide kao širu i žele da je razumeju. Generalno su upućeniji u odnose u društvu i svako dobijeno objašnjenje spremni su da provere. A okruženje nije statično i stalno se menja, pa analiza postaje ono čime se bave.
Radnici žele odgovornost – na taj način stiču utisak da imaju kontrolu, motivisani su da poboljšaju svoje angažovanje, ulože energiju i prevaziđu neke od loših okolnosti koje im trenutno u poslu ne odgovaraju.
Radni odnosi, zaključimo, evoluiraju, i zaista nisu isti kao što su nekada bili. Poznajući ove činjenice i poslodavcima i radnicima će biti lakše da shvate uzroke zadovoljstva i nezadovoljstva na poslu.
