Manjak radne snage u Srbiji postoji već nekoliko godina, ali je sve drastičniji – saglasni su i poslodavci i ekonomisti.
Stručnjaci nedostaju u svim delatnostima, pa su poslodavci prinuđeni da ih uvoze. Osim iz regiona, radnici u Srbiju dolaze i iz dalekih zemalja.
“Naša plata ovde je mnogo veća nego na Kubi, ipak je ovo Evropa, sve je drugačije. Moramo mnogo da radimo, to je cena koju plaćate, ali nije toliko teško kad uporedite sa životom tamo. Zadovoljan sam ovde“, izjavio je za RTS Danijel Kruz (26), koji u Beogradu radi kao dostavljač.
On je zbog posla prošao 9.000 kilometara od Kube do Srbije. Kilometre sada broji na beogradskim ulicama, kojih pređe bar 50 dnevno. Kruz je sa domovinom napustio i staro zanimanje turističkog vodiča.
Poslednje dve godine dostavljači hrane su među najtraženijim zanimanjima. Traženi su i vozači C i D kategorije, ali ih nema – upražnjeno je čak 12.000 radnih mesta. Manjak je i ugostitelja, frizera, automehaničara, stolara. Sektor građevine je, tvrde poslodavci, u najgoroj poziciji – nedostaje im više od 30.000 radnika.
“Ono gde nam najviše nedostaje radnika jesu svakako zanatska zanimanja, i to zanatska oblast za koju vam nije neophodno visoko obrazovanje, nego srednja stručna sprema. Upravo ovaj deficit i nedostatak kadrova utiče i te kako na poslodavce, kao i na samo tržište rada. Zako često kažem da je sve manje onoga ‘ako nećeš ti da radiš, ima ko hoće’“, objašnjava za RTS Miloš Turinski iz Infostuda.
Kad je reč o ugostiteljima, on objašnjava da većina njih odlazi na Jadran kad počne sezona. Deo njih se vrati u Srbiju, a dobar deo njih nastavlja put Zapadne Evrope. To su, kako kaže, neke kategorije koje nam zaista nedostaju i koje će nam sve više i više nedostajati u narednim godinama.
Kad nema ko da radi, poslodavci su prinuđeni da radnike traže i u inostranstvu. Strancima je uz boravak, potrebna dozvola za rad. Nacionalna služba za zapošljavanje je ove godine izdala četiri puta više radnih dozvola nego pre pet godina – ukupno oko 28.000 – najviše državljanima Kine, Turske, Rusije, Indije i Ukrajine.
Miloš Turinski iz Infostuda objašnjava da je uvoz radne snage došao do izražaja tokom korone, kada su počeli da manjkaju ljudi koji bi radili dostavu.
“Potom se to odrazilo na sva ostala deficitarna zanimanja, te smo tako počeli u velikoj meri da uvozimo radnu snagu koja je na građevini i to naročito u Beogradu. Sad imamo situaciju zbog deficita vozača da uvozimo radnike iz Šri Lanke, ali to je samo početak. Uskoro ćemo uvoziti verovatno u velikoj meri i radnike koji će da se bave ugostiteljskim poslovima“, ukazuje Turinski.
Jelena Jevtović iz Unije poslodavaca Srbije objašnjava da je obaveza poslodavca da snosi troškove radne i boravišne dozvole, kao i svih propratnih taksi koje su potrebne da bi se dozvole dobile. Dodaje da neki poslodavci radnicima plaćaju i smeštaj i ishranu, dok drugi ne.
Na pitanje zar onda nije isplativije povećati platu radnicima iz Srbije kako se ne bi izlagali drugim troškovima kojih ima kad se dovode stranci, odgovara da “jeste ako se gleda sa tog aspekta”.
“Jednostavno nema ko da radi, i to je u ovom trenutku jedino rešenje kako posao ne bi stao i kako bi sve to funkcionisalo“, istakla je Jevtović.
U prilog deficita radne snage tržištu u Srbiji ne ide ni to što nam je stanovništvo sve starije, a radno sposobni sve lakše odlaze za boljim uslovima. Većina ih odlazi u Nemačku kojoj i dalje nedostaje tri miliona radnika. Popunjavanje tržišta rada razvijenih evropskih zemalja ispraznilo je regionalno tržište. Brzog rešenja nema, tvrde ekonomisti.
“Jedna od mera je poreska politika, pre svega oporezivanje tih nižih zarada, jer to su ljudi koji nama najviše idu, ljudi koji imaju srednji nivo obrazovanja i niže od toga, oni su u tom skupu migranata brojniji nego visokokvalifikovani, a država mnogo relativno više opterećuje te niske zarade u odnosu na recimo poslodavce u Nemačkoj. Da biste vi kao poslodavac u Srbiji vašem zaposlenom ponudili zaradu u neto iznosu koja je veća, vas država mora da oslobodi dela poreza“, ocenila je za RTS profesorka Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković.
Druga mera za brzo delovanje je ona koja se i sprovodi – dovođenje radnika iz inostranstva.
“Jedini način kako da mi to možemo da rešavamo, kao što rešavaju neke bogatije zemlje od nas, jeste uvozom radne snage, i da budemo negde zadovoljni da smo na tom nivou dohotka da postoje neke zemlje koje su siromašnije od nas i kojima je ovo tržište rada privlačno“, ističe Žarković.
Profesorka Žarković je ukazala da i država ovom problemu treba da pristupi strateški – da godinama unapred razmišlja o tome šta je deficitarno i da se kroz sistem obrazovanja vodi računa o potrebama privrede.
Među poslodavcima koji su govorili o manjku radne snage provlačila se i teza da “nije tačno da nema radnika, već da je problem u tome što neki ne žele da rade za male pare – 350, 400 evra”.
“Minimalna zarada nije dovoljna ni da pokrije minimalnu potrošačku korpu, tako da naravno ljudi ne žele, više bi voleli da rade za neki veći iznos“, ističe profesorka Žarković.
Problem na tržištu rada je, ukazuje ona, i prekvalifikovanost – da često ljudi imaju i veći nivo obrazovanja u odnosu na ono što se traži na konkretnom radnom mestu.
“To onda povlači sa sobom i nižu zaradu, naravno da će onda to ljudi teže prihvatiti. Ako ste se školovali za nešto više i želite veću zaradu, nećete tako nešto rado prihvatiti. To je sada problem da li je onda naša privreda i u stanju, a trebalo bi da bude, da napravi veći broj kvalitetnijih radnih mesta, a to znači onih koji će uopšte i nuditi veće plate, a ne minimalne zarade“, napominje Žarković.
Procena Ujedinjenih nacija je da će Srbija u narednih 30 godina ostati bez petine radne snage. Gde smo trenutno preciznije ćemo saznati kada stignu rezultati popisa koji će odrediti i ekonomsku i demografsku politiku.
Izvor: 021.rs / RTS
