Debate oko udobnosti, prikladnosti i uticaja na zdravlje obuće za decu u naučnim i stručnim krugovima i dalje traju. Koža, platno, guma, novi sintetički materijali… imaju svoje prednosti i mane, a jedna od tema koja je otvorena u zemljama sa obaveznim školskim uniformama je – treba li dozvoliti da dečija obuća za školu bude po izboru roditelja. Argumenti pristalica zamene cipela patikama zanimljivi su i za širu javnost, pa ih prenosimo.
Cipele kao deo školskih uniformi obično su crne ili u drugoj tamnoj boji, klasične, kožne i podražavaju, manje ili više direktno, koledž stil. Deca u školama nose patike samo na časovima fizičkog, ili kad idu na izlet u prirodu. Da li je došlo vreme za promenu, i zbog čega?
Protivnici obaveznog nošenja cipela insistiraju da deca ne bi trebalo da budu deo “ofis kulture”. Sasvim dovoljno vremena u životu najveći broj njih provešće poštujući “dres kod”, žene, obično, u neudobnim cipelama, pa im bar u detinjstvu i mladosti treba pružiti priliku da nose obuću po želji.
Sledeća primedba odnosi se na poruku koja se prenosi mališanima – da je fizička aktivnost rezervisana za strogo ograničeno vreme i časove fiskulture, za šta su odobrene i patike, dok se u ostatku školskog programa ne preporučuje.
Napred navedeno direktno se suprostavlja činjenici da su deca, inače, sve manje aktivna, a da je gojaznost na ranom uzrastu jedan od najvećih problema današnjice. Dok se svim silama vaspitači i zdravstveni radnici trude da ukažu na značaj kretanja – deci je zabranjeno da u školu nose udobne i elastične patike, sa gumenim đonom. Deca treba da skakuću do škole, trče na odmorima, brzo se penju uz stepenice… a patike prosto pozivaju da se čini tako nešto.
Patike su udobnije i za decu koja nisu preterano spretna u koordinaciji, ili snažna, što se tokom rasta i razvoja često dešava.
Spontano svakodnevno povećanje fizičke aktivnosti dece mnogo je važniji cilj od straha da će neka deca izborom patika pokazivati svoje bogatstvo. Uticaj nejednakosti u društvu na razvoj deteta rešava se na drugi način, podizanjem kulture i svesti, kao i mnogo komplikovanijim zahvatima na nivou države i društva. Ako neko, od podjednako obučene i obuvene dece, roditelji čekaju ispred škole u luksuznom automobilu, a drugo nema ni bicikl, razlike će biti vidljive uprkos potpunoj uniformisanosti.
