Mirko Nićiforović iz Jagodine već dvanaest godina se aktivno bavi planinarenjem. Osvojio je najviše vrhove Albanije, Austrije, Bugarske, Grčke, 2012. godine osvojio je i najviši vrh Alpa – Monblan. Kakve se misli roje u glavi čoveka koji se nalazi na preko 4.000 metara nadmorske visine, koji je psihofizičkom pripremom i ulaganjem velikog truda uspeo da dostigne svoj cilj? Pitali smo Mirka kako je to stajati na vrhu.
Mirko je po struci mašinski inženjer. Pored posla stiže da se bavi i svojim hobijima – fotografijom, i posebno – planinarenjem. Član je Planinarskog kluba “Runolist”, gde dugi niz godina vrši ulogu planinarskog vodiča, a u ovoj sferi se i dosta usavršavao, prošavši kurs za planinarskog vodiča Planinarskog saveza Srbije, alpinističke tečajeve u zimskim i letnjim uslovima, kurs speleologije, orjentiring itd.
– Ljubav prema planinama i prirodi javila se još dok sam bio dete, kada sam sa svojim roditeljima odlazio na izlete i kampovanja. Osećaj koji mi se javlja kada sam u prirodi je osećaj slobode i beskonačnosti… U tom prostoru i vremenu jednostavno sve svoje svakodnevne obaveze ostavljaš po strani i igraš igru koju priroda diktira. Priroda zna da bude ponekad i surova, ali u većini slučajeva pruža zadovoljstvo, jednostavno je – treba je poštovati, a ona će ti vratiti višestruko u svakom smislu. Planinarenje nudi još mnogo lepih stvari kao što je druženje sa ljudima, upoznavanje novih sredina, kao i nadogradnju i edukaciju samog sebe – objašnjava Mirko.
Kada je počeo da se interesuje za alpinizam, Mirko je najpre obilazio planine iz okruženja, ali se kasnije, sa sticanjem iskustva, javila velika želja da se okuša i na, kako kaže, “ozbiljnijim planinama”.
– Tako sam krenuo u osvajanje najviših vrhova Balkana, počev od najvišeg vrha Prokletija u Albaniji preko najviših vrhova u Bugarskoj i Grčkoj i tako dalje… 2012. krenuo sam sa jednim prijateljem u osvajanje najvišeg vrha Alpa – Monblana. To je san svakog planinara, pa je bio i moj i uspeo sam da ga ostvarim! Uspeli smo se bez ikakvih većih poteškoca. Nakon toga radjaju se neki novi snovi, planiraju se neki novi vrhovi. Prošle godine opet se vraćam na Alpe i tada sa drugarima osvajam najviši vrh Austrije – Groos Glokner – priča jagodinski planinar o svojim pohodima.
Kod njega se potom javlja i želja da se kao alpinista okuša i na nekom drugom kontinentu, te Mirko u okviru petočlane ekspedicije u februaru 2016. osvaja najviši vrh Severne Afrike!
– Na red je došao Visoki Atlas na afričkom kontinentu, tačnije u Maroku, sa njegovim najvišim vrhom Tubkal na 4.167 metara nadmorske visine. To je za mene bilo novo iskustvo, nešto skroz drugačije, počev od samog kontinenta, preko kulture pa sve do samog masiva – priča on.
U planinarenju je, jasno je, dostigao visoke ciljeve, ali nas je zanimalo kako se u tome uspeva. Ne ide to tek tako – probudiš se jednog jutra i kreneš na Monblan…
– Sve počinje sa snovima koji radjaju želju, a želja iziskuje pripremu i planiranje u svakom smislu kako bi se sve to realizovalo. Kad uđete u svet planinarenja i alpinizma i ako želite da sebe nadograđujete, pripreme su vam neophodne. Sve zavisi šta želite da postignete, u različitim fazama i intenzitet priprema je različit, a za ozbiljne poduhvate potrebne su i ozbiljne pripreme, kako fizičke, tako i psihičke. Potrebno je i planiranje u smislu obezbedjenja logistike u vidu materijalnih sredstava, od koje uglavnom i zavisi svaki ozbiljniji poduhvat, zatim obezbedjenje adekvatne opreme, koja nije nimalo jeftina, pribavljanje neophodnih informacija itd. Sve u svemu ništa nije lako, ali je valjda zbog toga slatko – kaže Nićiforović.
Kad krene na neki uspon, kod sebe mora da ima osiguranje, uzarije, alpinistički šlem, pojas, cepin, derez, opremu za kampovanje, ali Mirko ističe da je jako važno i ono što planinar nosi u sebi – “neku iskrenost, pozitivnost i veru u prirodu i u sebe samog, kao i ljude sa kojima ide”. Ako toga nema, kaže on, sve ostalo je uzaludno.
– Na onim najzahtevnijim usponima uglavnom ste sami sa sobom u mislima i tad možete o svemu da razmišljate, posebno o svom životu. Jedno je sigurno, a to je da bez pozitivnih misli sve bi bilo drugačije i teže, tako da je jedan od bitnih faktora za uspeh, kao i u životu, tako i u planinarenju – da pozitivno razmišljate, budete optimista i da verujete u sebe i u ono šta je ispred vas, da jednostavno verujete u uspeh, a on će sa tom verom i doći. Nekad priroda i njene vralogije ne dozvoljavaju da se dodje do cilja, a ako sve ide po planu i priroda vam dozvoli realizaciju plana, osećaj je neverovatan… Pobedili ste sebe, pomerili neke svoje granice i nadogradili ste se u svakom smislu.
U okviru svog kluba “Runolist” Mirko će u narednom periodu izvesti nekoliko planinarskih akcija, jedna od njih je uspon na Triglav, a što se tiče njegove lične “ture – avanture” (kako je naziva) možda se opet oproba na nekom alpskom vrhu na preko 4.000 metara.
– Želja mi je Materhorn u Švajcarskoj, ali možda odem i do Kavkaza… Uvek u planu postoji neka nova “tura – avantura”, samo treba kockice da se slože… Jedno je sigurno – da i dalje planiram da budem u ovome, da pomeram svoje granice i da budem deo prirode – poručio je Mirko na kraju našeg razgovora.
